Blog

Moja priča: rak grlića materice

Na mom blogu je uvek vladalo šarenilo, pozitivna atmosfera, šminka, kozmetika, radovanje, isprobavanje, recenziranje, nagrađivanje… Zaista uživam u tome. Pa ipak, život nije uvek tako šaren i lep, pa ću tako jednu temu na blogu posvetiti pre svega vama, koliko god da vas ima, koje me pratite na društvenim mrežama i čitate blog. Jako dugo sam razmišljala da li uopšte da objavljujem ovaj post, zato što je pre svega izuzetno ličan, šta će meni bliski ljudi da pomisle itd. Kada sam bolje razmislila, uvek će biti nekoga da kaže nešto negativno. Odlučila sam da se vodim emocijama i skupim hrabrost da podelim sa vama nešto što je ostavilo dubok trag u mom životu i navelo me da shvatim šta je najvažnije u životu – to je zdravlje.

Za vas koji ste prvi put na blogu, moje ime je Tijana i imam 26 godina. Pre nego što krenem sa pričom, želim da vam kažem da nisam lekar i da sve ovo pišem isključivo iz ličnog iskustva. Pre nego što nastavite sa daljim čitanjem, molim vas da sebi najiskrenije odgovorite na pitanje: kada ste poslednji put otišle na ginekološki pregled? Ako je prošlo više od godinu dana ili ako je blizu godinu dana, molim vas svim srcem da odmah zakažete pregled. Ne sutra, ne prekosutra, ne sledeće nedelje… Odmah. Bez izgovora.

Moja priča kreće u septembru ove godine, kada sam otišla kod ginekologa na redovan, kontrolni pregled. Promenila sam dotadašnjeg izabranog ginekologa i otišla kod jedne divne, saosećajne, posvećene, temeljne doktorke koja ništa ne prepušta slučaju. Ako ste iz Subotice ili okoline i zanima vas ko je ta doktorka, pišite mi pa ću vam rado reći. Kao i pri svakoj kontroli, rađen je Papanikolau test. PAPA test je jednostavna dijagnostička metoda kojom se pravovremeno mogu otkriti abnormalne ćelije u grliću materice. Kada me je doktorka nazvala i rekla mi da rezultat PAPA testa nije sjajan – III grupa odnosno HI SIL (teška displazija), malo je reći da sam bila šokirana. Kako, pobogu? Pre toga sam na kontroli bila pre 2 godine (moja greška je što sam više puta odlagala kontrolni pregled i tako stigla do 2 godine) i tada mi je rečeno da je sve ok, iako mi je unutrašnji osećaj govorio da možda nije sve kako treba. PAPA test je tada bio II grupa ali je pokazivao inflamaciju, na šta tadašnji doktor nije adekvatno reagovao. Još jedna škola, nikada, ali nikada nemojte da zanemarite intuiciju!

Doktorka mi je rekla da ne brinem, da će se sve rešiti, ali da moram doći na biopsiju. Preplašena maminim iskustvom, koja je pre mnogo godina operisala karcinom na grliću materice tj. odrađena joj je histerektomija, tresla sam se od šoka. Otišla sam na biopsiju. Od mnogih žena sam čula da su ih uspavljivali tokom uzimanja uzorka za patohistološku analizu, ali smatram da zaista nema potrebe za tim. Nije najprijatnije iskustvo na svetu, nije strašno i ne boli mnogo. Mnogo više ‘boli’ iščekivanje nalaza. Nalaz je bio gotov za nekoliko dana. Radila sam ga u privatnoj laboratoriji da ne bih čekala mesec dana. Rezultat nije bio dobar – CIN III, odnosno teška prekanceroza. Kako nisam rađala, a tek sam se udala i želim da se jednog dana ostvarim kao majka, doktorka mi je preporučila da odem u Beograd u jednu privatnu ordinaciju u kojoj doktor radiotalasnom loop excizijom uklanja promene sa grlića, u lokalnoj anesteziji, za par minuta, bez ikakvih posledica po dalje reproduktivno zdravlje. Ako nekoga zanima o kojoj se ordinaciji radi, neka mi piše pa ću rado odgovoriti, jer ne želim da se imena doktora provlače kroz ovaj post. Nekako sam stigla do Beograda i pronašla ordinaciju. Doktor je bio izuzetno ljubazan. Intervencija je trajala kratko, možda 3-4 minuta. Mada kažu da ne boli, mene je sve bolelo, verovatno zato što sam bila skroz ukočena od straha i strepnje. Kada je bilo gotovo, mogla sam odmah da idem kući i normalno funkcionišem. Imala sam bolove otprilike nedelju dana, ali nisu bili strašni. Tu se priča nikako ne završava.

Ponovo sam čekala patohistološki nalaz koji, kao za inat, skoro dve nedelje nije stizao, a trebalo je da bude gotov za nedelju dana. Bila sam pozitivna i verovala sam da je tu kraj svim mukama, da ću kada stigne nalaz da se vratim normalnom životu, kao da ništa nije bilo. Sa svojom doktorkom sam redovno bila u kontaktu. Kada me je nazvala da mi javi rezultat, nisam znala gde se nalazim, bukvalno. Rezultat biopsije je pokazao Carcinoma in situ (karcinom u mestu, što znači da nije probio bazalnu membranu i nije se proširio). Bila sam ubeđena da je greška, da je nemoguće da ja sa svojih 26 godina imam rak. Nažalost, to je bila jedina bolna istina i morala sam da skupim snage da se suočim s njom. Na nalazu je pisalo da je neophodna ginekološka reegzaminacija, tj. da je ostalo još promena na grliću koje se moraju ukloniti hirurškim putem. Moji najbliži su sve to jako teško prihvatili, svi su bili utučeni i slomljeni, te sam ja bila ta koja je morala da bude šaljivdžija i da ih hrabri. U tim trenucima kao da sam dobila neki nevidljivi štit, kao da sam bila izvan svega toga, kao da se sve to nije dešavalo meni već tamo nekoj desetoj osobi.

Doktorka mi je zakazala konizaciju u bolnici. Konizacija je hirurški zahvat kojim se nožem u obliku konusa skraćuje grlić materice. U bolnici sam bila 3 dana. To mi je bio prvi boravak u bolnici ikada i ta 3 dana mi nisu ostala u najlepšem sećanju. Prvi dan je preoperativna priprema. Drugi dan je dan operacije. Za vreme čekanja da me sestrica pozove da idem u salu svašta mi je prolazilo kroz glavu, a pogotovo kada sam ušla u ledenu salu i kada su me priključili na infuziju. Ceo život mi je prolazio pred očima. Strah od anestezije, od same intervencije, strah od svega mi se uvukao u kosti. Intervencija je kratko trajala, nekih 20-ak minuta. Kada sam počela da se budim iz anestezije, osetila sam najjači mogući bol do tada, mislila sam da ću da vrištim od bola, kao da mi je sve iščupano i jedino tada sam dobila injekciju protiv bolova. Kasnije sam imala bolove, ali ni približno toliko intenzivne. Treći dan posle vizite sam otpuštena kući. Strogo mi je podvučeno da 10 dana ne smem bukvalno da mrdam iz kreveta, a da kasnije tek po malo šetam i što manje da sedim. To ležanje mi je jako teško palo. Bila sam ograničena pokretima i umerenim bolom. Naoružala sam se knjigama, časopisima, laptopom, HBO GO-om, unapred pripremljenim fotkama za postove… I ponovo sam čekala rezultate sa patohistologije. Da li je konačno sve sklonjeno, da li je krenulo da se širi, šta ako je krenulo da se širi, kako ću, šta ću. Dani su mi prolazili kao godine dok mi doktorka nije javila rezultate. Ovog puta bili su dobri-uklonjeno je sve što je nije valjalo, do zdravog tkiva. Tada sam prvi put počela da dišem posle 2 meseca agonije, pregleda, intervencija, čekanja rezultata… Zlotvora više nije bilo, te sada često kažem da se na pogrešnu osobu nameračio. Na vreme je sklonjen i mogu samo da budem zahvalna što je primećen i uklonjen bez posledica.

Jedine posledice koje još uvek vučem su psihološke prirode, ali su one sasvim normalne s obzirom na sve što sam preživela u kratkom vremenskom periodu. Kada vam se desi ovako nešto, prvo što se zapitate je: ZAŠTO BAŠ JA, ZAŠTO SE SVE OVO BAŠ MENI DEŠAVA? Pravi odgovor na to pitanje ne postoji, zato što bolest ne bira. Druga stvar jeste to što se borim sa nesanicom, ne mogu da zaspim, imam flešbekove, vraćaju mi se sve scene, od prvog pregleda do dana provedenih u bolnici. Vratila mi se anksioznost za koju sam verovala da sam je pobedila pre nekoliko godina. Ako imate nekoga bliskog ko prolazi kroz sličnu situaciju, pokažite mu mnogo razumevanja i pružite mu još više podrške. Patnja najčešće dolazi tek kada prođe opasnost. Potrebno je vreme da se ‘svare’ ovakve stvari, da se ‘spakuju’ u određeni deo mozga i ostanu tamo, ne izazivajući više nikakav strah ni strepnju. Jedno je sigurno, posle ovoga više nikada neću biti ista osoba. Shvatila sam šta je važno, a šta nije. Razgraničila sam u glavi da se više neću nervirati ni oko čega, da je sve rešivo, da je život prelep, da su svaki izlazak i zalazak Sunca najveći dar koji možemo dobiti u životu.

Postoji još jedna stvar koju shvatite kada vam se dese ovako teški životni trenuci, a to je da shvatite ko vam je zaista prijatelj, a ko nije. Ljudi od kojih sam očekivala najveću podršku, nisu našli za shodno ni jednu poruku da pošalju za sve ovo vreme, te su za sva vremena otpisani. S druge strane, osobe od kojih nisam očekivala su mi se svaki dan javljale sa ohrabrujućim, optimističnim porukama, a to je sve što mi je bilo potrebno. Bilo je i onih koji su odmahivali glavom i govorili mi: ”Ma nije to ništa strašno!” Da, jeste, strašno je. To su jako teške stvari koje vas ili ojačaju ili satru. Izabrala sam da iz svega izađem jača i hrabrija. Pored najbližih, najveću podršku sam imala od svoje doktorke koja je bukvalno svaku sekundu bila tu za mene, strpljivo odgovarala na sva moja pitanja i potpitanja. Zaista je doktorka za primer. Ovaj svet bi bio mnogo lepše mesto kada bi se doktori ugledali na nju i njen pristup pacijentima.

Žene, devojke drage, molim vas samo jednu stvar-stavite svoje zdravlje na prvo mesto. Ne tražite izgovore, uvek ima rešenja. Znam da mnoge žene nemaju novca za privatne preglede, da su u Domovima zdravlja velike gužve i da se mnogo čeka, ali ako ne stavite sebe na prvo mesto, neće niko. Istrpite čekanje, sve može da sačeka, ali život ne čeka nikoga već neumitno teče. A da bi vam život bio lepši, najvažnije je da budete zdrave.

Za objavljivanje ovog posta bilo je potrebno zaista mnogo hrabrosti. Nadam se da sam makar jednu od vas podstakla da ode na pregled i time sačuva svoje zdravlje. Delite ovaj post da osvestimo što više žena da idu na preventivne preglede!

Budite hrabre, srećne i zdrave!

17 komentara

  1. Draga Tijana, svaka čast na hrabrosti! Iako sam znala šta si doživela, sa nekom nervozom i strahom sam čitala tvoju priču. To nikako nije lako! Samo čuti tako neku lošu vest o nekoj tamo ženi je strašno, a kamoli čuti kao ličnu dijagnozu. Prestrašno, a onda dalje lečenje i sva ta neizvesnost, bol… Ne znam šta da kažem, osim da ti se divim na hrabrosti!
    Mnogo mi je drago što je na kraju sve ispalo dobro po tebe, a dobro je što si i videla kakvi mogu biti neki ljudi, neosetljivi, sebični ili jednostavno loši.
    Čuvaj se, budi sebi na prvom mestu! Ti si baš jaka mlada žena i radiš pravu stvar što apeluješ na druge da se kontrolišu i slušaju intuiciju!
    Želim ti svu moguću sreću! :******

    1. Hvala ti puno na lepim recima! I hvala ti sto si mi pisala onda kada mi je to bilo najpotrebnije.
      Ljubim te punoooo!

  2. Draga Tijana,jako mi je drago da se tvoja priča ovako završila,da je ovo bila samo jedna opomena koja je od tebe stvorila odgovorniju osobu.Inace,mi kao nacija u 21.veku nemamo tu kontrolu odlaska preventivno kod lekara.Mi idemo kod lekara kada nešto boli.Ja sam šest godina imala cistu na jajnika,mišljenja su bila podeljena jednim je bila obična drugima ne(mislim na lekare).To se pratilo,sa njom sam zatrudnela,rodila sina itd i pre godinu dana odem kod svog dr i kažem dosta je.Zahtevala sam klasičnu operaciju jer je bolji pregled kada se sve lepo otvori.Na kraju je to ispala najobičnija čista sa priraslicom….Ali razumem potpuno to iščekivanje.Ja svoje kontrole radim 2x godišnje ginekolog,onkolog,endokrinolog…Tebi želim da što više uživas u životu i da se zdravo hrane.Srećno

    1. Draga Sanja,
      Hvala ti puno na komentaru. Upravo zato sam i objavila post, jer je nazalost u mnogim manjim sredinama odlazak kod ginekologa i dalje tabu tema, a ne bi trebalo da bude.Drago mi je sto se i kod tebe sve zavrsilo kako treba!
      Pozdrav.

    2. Tijana bukvalno si me rasplakala. Hvala što si ovo napisala. U svom okruženju imam više osoba koje su prošle kroz isto. Ne mogu ni da zamislim kako je vama, jer ja sam samo bila podrška i neko da pita i pošalje poruku kad treba. I sama sam pre bila mnogo redovnija kada su pregledi u pitanju, i sada cu opet više se posvetiti svom zdravlju.
      Hvala za podsetnik I podelu iskustva. Želim ti da dalje nastaviš skroz zdrava, naejana I okružena pravim prijatelji a.

  3. Tićo moja, iako sam znala za ovo i pročitala post već, opet ga iznova preživeh sada sa tobom, ali sam sa druge strane jako ponosna na tebe, i srećna što je sve ovo sada iza tebe i znam da će od sada da te čekaju samo lepe stvari. Uz tebe sam, oduvek i uvek 💗💪😘😍

    1. Draga moja, hvala ti puno na svoj podrsci koju si mi dala tada i koju mi dajes i sada. I ja sam uz tebe uvek, znas sve! <3

  4. Draga Tijana, nisam imala pojma kroz što prolaziš. Imala sam osjećaj da ti se u životu nešto događa, jer su svi tvoji postovi na IG bili, bar meni, pomalo ” čudni”.
    Želim ti svu sreću ovog svijeta…da se što prije oporaviš u svakom smislu i ostvatiš najveću želju svake žene – biti mama
    Poljubac najveći 😘

  5. Prije svega, drago mi je da si iz ove borbe izašla kao pobjednik i da te je ovo ojačalo, a lako je moglo da bude suprotno. Veliki rispekt što si se borila do kraja i zbog hrabrosti da to izdržiš i još da podijeliš javno, putem bloga svoje iskustvo. Bravo za borbu, bravo za snagu i hrabrost, nebi ovo mogao svako. Svaka čast! Želim ti sve najbolje jer to i zaslužuješ!💖

    1. Andjela, hvala ti puno na divnom komentaru. Nadam se da ce biti prilike da se upoznamo kada sledeci put budem dosla u Crnu Goru. <3

  6. Samo hrabro.. Iskreno ti želim da sve prevaziđe, zaboraviš i da ti se ne ponovi nikad, nikad. A reci mi kako se zovu doktori a i doktor, iz okoline Su sam i imala sam manjih problema

  7. Znam osecaj, 2xsam ga pobedila samo zahvaljujuci svojoj intuiciji i osluskivanju svog tela sta mi govori, prvi put sa 24 (iznela trudnocu do 7og meseca) i drugi put sa 29 godina, zbog paranoje koju sam prosla, na 4 meseca idem na pregled (veliki servis 😅) a ranije sam isla posle svakog ciklusa 🙄 i sto je najbitnije kao sto si rekla “intuicija ti je govorila” i izasla si kao pobednik i sad uzivaj.

Ostavite komentar